Дакле, ако пре верујем заједно Катедри за оријенталистику, матерњим говорницима, и речницима, него ли компанијском саопштењу, онда
…ćemo […] mi insistirati da se svet prilagodi našoj uskogrudoj predstavi kako svet treba da izgleda […]
Не, нећемо инсистирати. Неки ће писати
Етихад, а неки
Итихад, и то је то.
Подсећам(*), ко су ти који су инсистирали (и настављају у томе): не они који су писали
Итихад. Они су писали и ћутали.
(*) Зашто је у ствари ова тема издвојена од претходне?
[…] kako kompaniju verovatno zove i sav ostali svet […]
Не, не цео свет. 300 милиона матерњих говорника(*) стандардног арапског не зове је тако; 300 милиона матерњих говорника ово име пише
الاتحاد, ДМГ
al-ittiḥād, изговорно приближно на српском /ел-итихад/ и П-транскрибовано
Итихад.
(*) Матерњи у одговарајућем смислу, с обзиром на околности.
Сад, мене лично не занима (осим информативно) како ову компанију пишу и изговарају у наредним деловима света: Африка осим Северне, Азија осим Блиског истока, Европа осим Србије, Северна и Јужна Америка, Аустралија, па чак ни друштво на Антарктику. Ако би требало да ме занима, зашто би требало? Важније, зашто би требало да дам предност некима од њих, место говорницима стандардног арапског?
[…] pored izričite volje nosioca imena, izražene u saopštenju potpisanom od strane maternjeg govornika arapskog jezika […]
Као што не могу да уважим носилац имена са српског културног поднебља пише име као
Јединство а тражи да се чита као /единство/, тако не могу да уважим да носилац имена са арапског културног поднебља пише име као
Al-Ittihad а тражи да се чита /етихад/. Изричиту вољу носиоца имена могу да уважим само до на потврђена колебања његовог матерњег језичког залеђа. Примењено на енглески, на пример, то значи уважавање готово било какве воље, али примењено на арапски, не.
Даље, не могу да прихватим да говорник језика који није мој матерњи, захтева одређено преношење свог имена на мој матерњи језик. (Подразумева се да је његово апсолутно право да то чини како год жели у
сопственом изразу на мом матерњем језику.)
[…] i pored spontano usvojenog oblika Etihad[…] mi svoje predstave i ponašanje [нећемо да] prilagodimo tome kakav [свет] jeste […] Jer neće valjda nekakvi direktori, nekakve stjuardese, nekakvi novinari i sav ostali nekakav narod da određuju kako se pravilno govori.
Спонтано усвојено, то је вредносна оцена. Технички, до ширења облика
Етихад долази овако. При оснивању компаније, одлучили су, из неког разлога, да као транслитерацију користе
Etihad а не
(Al-)Ittihad. (Нагађам који је то разлог, али будући чисто нагађање, нема потребе да га износим.) Затим на сцену ступа маркетиншка машинерија, која тај облик, писмени и изговорни, шири међу директорима, стјуардесама и новинарима, који га шире даље у остали народ (осим арапски).
Овај, економскопропагандни начин усвајања преношења имена за мене није прихватљив.