Etihad

[Vukvuk]

Дакле, ако пре верујем заједно Катедри за оријенталистику, матерњим говорницима, и речницима, него ли компанијском саопштењу, онда

…ćemo i pored spontano usvojenog oblika Etihad, kako kompaniju verovatno zove i sav ostali svet, pored izričite volje nosioca imena, izražene u saopštenju potpisanom od strane maternjeg govornika arapskog jezika, mi insistirati da se svet prilagodi našoj uskogrudoj predstavi kako svet treba da izgleda, a ne da mi svoje predstave i ponašanje prilagodimo tome kakav on jeste. Jer neće valjda nekakvi direktori, nekakve stjuardese, nekakvi novinari i sav ostali nekakav narod da određuju kako se pravilno govori. Potpuno je beznačajno kako svi oni govore, šta nosilac imena traži i misli, značajno je samo da se naš propis i u našem tumačenju sprovede po svaku cenu i do kraja. A da stvarno okrenemo prekidač na kritičko razmišljanje, a?

[Часлав Илић]

[…] meni smeta ovolika formalnost oko tog naziva, dok ostale aerolinije prolaze na jedan površan, kentaurski način.

Има квалитативних разлика између примера које наводиш:

1) الاتحاد للطيران, Etihad Airways — компанија која има име са свог изворног културног поднебља, а на енглеском даје пола (некакву) транслитерацију пола превод. Овде је увек носећа именица та која је транслитерована, тј. име функционише са њом самом, те се и користи чешће него пуно име.

2) Türk Hava Yolları, Turkish Airlines — компанија има име са свог изворног културног поднебља, а на енглеском даје потпуни превод.

3) Air Serbia — компанија која нема име са свог изворног културног поднебља, већ даје само име на енглеском. У овом примеру додатно ниједна од речи не може да функционише сама као име.

У првом случају, употребно име чини непреведена реч, и ту је необично (бар било) да узимамо произвољне транслитерације ако већ имамо правило транскрипције. Што се тиче споредне речи, неприродно је да њено разрешење, какво год да је (превод или транскрипција са неког језика), буде одлучујуће за разрешење носеће речи, пошто се ово најчешће само и користи (такође в. ниже). Другим речима, боље кентаур потпуног имена него компромитовање главнице имена.

У другом случају, па, бар су кентаурске опције непотребне. Сад, то што пре транскрибујемо име са енглеског него са изворног, то је нека друштвено-економска појава. Стоји и тај технички детаљ да нам је пред носом увек потпуно енглеска синтагма, тј. не видимо нигде неку леву транскрипцију/транслитерацију о којој бисмо се запитали. (При овоме, произвољна транскрипција са енглеског, посебно кад искаче и изван копљоломних детаља — /æ/ као а/е и шта ти знам — то је нека друга друштвена појава.)

Трећи случај, тај има занимљивих аспеката :) Али технички је, чини ми се, проста инверзија првог случаја: сад је Serbia та са нашег становишта лева транслитерација/транскрипција, коју је природно заменити оном према изворном поднебљу. Другим речима, Ер Србија и Итихад ервејз, то је исти образац; штавише, било би оправданије због друге енглеске речи инсистирати на Сербија него на Етихад, пошто прва не може да служи сама као име а друга може.

[Часлав Илић]

Очито је ствар спора ко̑ме „културном поднебљу“ дати предност.

То је можда очито теби, очито је и мени, али добром (већем) делу коментатора није. Посебно није очито итихадовцима који су састављали обавештење, већ су се послужили неким другим „аргументима“; уместо, рецимо, Стоундаровог хипотетичког текста.

А ово се тешко прихвата као основа спора, јер када би се прихватило, онда би решење спало на ствар личног (појединачног, институционалног…) укуса у ширем смислу. Такве различитости, међутим, данас се слабо трпе.

Mogli su napraviti bolji argumenat — „Pravno je riješeno da na području Srbije koristimo engleski naziv, što pokazuje dodatak airways; radi prepoznatljivosti brenda, molimo vas da transkribujete sa engleskog.“

Овде је ипак једна реч сувишна: „правно“. Закону о робним маркама нема баш никаквог места у овој причи.

[Father Jape]

Da, s tim što je ključno onda istaći da engleski nije prosto obeležje anglofonog kulturnog podneblja, već lingva franka čovečanstva na početku 21. veka.

[Шоми]

То је можда очито теби, очито је и мени, али добром (већем) делу коментатора није. Посебно није очито итихадовцима који су састављали обавештење, већ су се послужили неким другим „аргументима“; уместо, рецимо, Стоундаровог хипотетичког текста.

Да, то је и мене највише изнервирало. Уместо квазиаргумената који се могу оспорити врло лако, требало је једноставно навести како је жеља компаније да се њено име у Србији изговара на одређен начин, макар то били чисто субјективни разлози.

[Часлав Илић]

Дакле, ако пре верујем заједно Катедри за оријенталистику, матерњим говорницима, и речницима, него ли компанијском саопштењу, онда

…ćemo […] mi insistirati da se svet prilagodi našoj uskogrudoj predstavi kako svet treba da izgleda […]

Не, нећемо инсистирати. Неки ће писати Етихад, а неки Итихад, и то је то. Подсећам(*), ко су ти који су инсистирали (и настављају у томе): не они који су писали Итихад. Они су писали и ћутали.

(*) Зашто је у ствари ова тема издвојена од претходне?

[…] kako kompaniju verovatno zove i sav ostali svet […]

Не, не цео свет. 300 милиона матерњих говорника(*) стандардног арапског не зове је тако; 300 милиона матерњих говорника ово име пише الاتحاد, ДМГ al-ittiḥād, изговорно приближно на српском /ел-итихад/ и П-транскрибовано Итихад.

(*) Матерњи у одговарајућем смислу, с обзиром на околности.

Сад, мене лично не занима (осим информативно) како ову компанију пишу и изговарају у наредним деловима света: Африка осим Северне, Азија осим Блиског истока, Европа осим Србије, Северна и Јужна Америка, Аустралија, па чак ни друштво на Антарктику. Ако би требало да ме занима, зашто би требало? Важније, зашто би требало да дам предност некима од њих, место говорницима стандардног арапског?

[…] pored izričite volje nosioca imena, izražene u saopštenju potpisanom od strane maternjeg govornika arapskog jezika […]

Као што не могу да уважим носилац имена са српског културног поднебља пише име као Јединство а тражи да се чита као /единство/, тако не могу да уважим да носилац имена са арапског културног поднебља пише име као Al-Ittihad а тражи да се чита /етихад/. Изричиту вољу носиоца имена могу да уважим само до на потврђена колебања његовог матерњег језичког залеђа. Примењено на енглески, на пример, то значи уважавање готово било какве воље, али примењено на арапски, не.

Даље, не могу да прихватим да говорник језика који није мој матерњи, захтева одређено преношење свог имена на мој матерњи језик. (Подразумева се да је његово апсолутно право да то чини како год жели у сопственом изразу на мом матерњем језику.)

[…] i pored spontano usvojenog oblika Etihad[…] mi svoje predstave i ponašanje [нећемо да] prilagodimo tome kakav [свет] jeste […] Jer neće valjda nekakvi direktori, nekakve stjuardese, nekakvi novinari i sav ostali nekakav narod da određuju kako se pravilno govori.

Спонтано усвојено, то је вредносна оцена. Технички, до ширења облика Етихад долази овако. При оснивању компаније, одлучили су, из неког разлога, да као транслитерацију користе Etihad а не (Al-)Ittihad. (Нагађам који је то разлог, али будући чисто нагађање, нема потребе да га износим.) Затим на сцену ступа маркетиншка машинерија, која тај облик, писмени и изговорни, шири међу директорима, стјуардесама и новинарима, који га шире даље у остали народ (осим арапски).

Овај, економскопропагандни начин усвајања преношења имена за мене није прихватљив.

[Duja]

Овај, економскопропагандни начин усвајања преношења имена за мене није прихватљив.

I tu se, mislim, nećemo složiti. Na kraju krajeva, primarni razlog zašto nam treba da koristimo ime te kompanije je jer nas (a i nju) zanimaju ekonomski i uslužni aspekti njenog postojanja. Tako je, na kraju krajeva, sa svakim brendom.

[J o e]

Не знам што се вртимо око непрецизности из изјаве, око којих смо се сложили. Све и да не знају како се транскрибује с арапског (мада, начелно, изузев ДМГ, /ɪ/ личи и на /e/ и на /i/), аргумент о транскрипцији с енглеског остаје.

У првом случају, употребно име чини непреведена реч, и ту је необично (бар било) да узимамо произвољне транслитерације ако већ имамо правило транскрипције. Што се тиче споредне речи, неприродно је да њено разрешење, какво год да је (превод или транскрипција са неког језика), буде одлучујуће за разрешење носеће речи, пошто се ово најчешће само и користи (такође в. ниже). Другим речима, боље кентаур потпуног имена него компромитовање главнице имена.

Прво, Етихад није произвољно. Друго, говориш о личном суду: шта је по теби боље.
Ово ме подсећа на случај *Васека Поспишила, који је међу нашим спортским новинарима (п)остао, вероватно овом истом логиком, мешанац немајући име нити према чешком Вашек Поспишил, нити према енглеском/француском Васек Посписил.

било би оправданије због друге енглеске речи инсистирати на Сербија него на Етихад, пошто прва не може да служи сама као име а друга може.

Да, само ако, као с повезом преко очију, занемаримо да за Ер Сербија не постоји ниједан погодак на Гуглу, а да Етихад пак доминира.

Не, нећемо инсистирати. Неки ће писати Етихад, а неки Итихад, и то је то. Подсећам(*), ко су ти који су инсистирали (и настављају у томе): не они који су писали Итихад. Они су писали и ћутали.

Зар се оне увреде на рачун неистомишљеника из Политике и стварање фаме око „елитности“ облика Итихад — не рачунају у инсистирање?

[Vukvuk]

A da li je moguće da se u lokalnom dijalektu arapskog zaista izgovara Etihad?

[Stoundar]

Sve i da se tako izgovara, ne bi bilo relevantno za transkripciju s arapskog.

[Vukvuk]

Pošto je to neko pitao. 

[Stoundar]

Samo sam htio istopičit tvoj oftopik.

[Vukvuk]

To nije bio oftopik (ali tvoj odgovor i ovaj nastavak jeste).

[Stoundar]

Pa jeste bio, jer je ovo forum o transkripciji, a ona može biti a) s engleskog b) s arapskog c) ukorijenjena. Mislim da je ovo slučaj a).

[Vukvuk]

Odustajem.