E, kad i Ameri to kažu…

[Belopoljanski]

Српскохрватски јесте исто што и српски, али не у смислу једнакости скупова, него у смислу односа надскуп-подскуп. Она стандардна варијанта српскохрватског којом су се служили Срби и звали је тада српскохрватским и јесте сдашњи стандардни српски језик, или сам ја нешто побркао? 

[Đorđe]

Đorđe, ne volim kad neko izvlači iz konteksta ono što sam napisala i daje mu sasvim drugo značenje. Ajde, blago meni, vrati se na moj post i pročitaj ga celog, od početka do kraja. Pa da vidimo da li i dalje misliš isto.  

Pročitao sam ga celog i prvi put, i jednostavno na to kažem — po tebi je to možda, kako veliš, opravdano, ali po meni nije. Napisao sam u produžetku zašto po meni to nije — zato što implicira stanovište kako „jezik jeste jedan zajednički, ali ’naš’ zajednički“.

I tu nema kompromisa, i ne možeš se praviti lud — ili je jedan nadnacionalni jezik, ili su četiri nacionalna. Ne može biti jedan nadnacionalni, ali da se zove srpski. U tom smislu, srpskohrvatski nije isto što i srpski, tj. upravo (Belopoljanski), u odnosu je nadskupa prema srpskom, a ne u odnosu jednakosti kako to stoji u srpskoj nacionalnoj filologiji („samo ti, blago Vuku Karadžiću, prosto zameni što je do juče bilo srpskohrvatski sa srpskim, i boli te štikla za komšije — ako im to smeta, e onda oni imaju problem a ne mi“).

A ko tu zaista ima problem u glavi a ko nema, ko smo to „mi“ a ko su „oni“, ko od čega beži i ko tu kome protiv koga, ko je novopečen i novonastao, ko izmišlja a ko se navodno drži istine, i ko tu kome zašto koju čiju kravu šta da crkne, — to su priče na koje nemam komentar.

[Бруни]

Не, ниси ништа разумео од оног што сам рекла. Језик је један, како ти кажеш, наднационални, и зове се српскохрватски или хрватскосрпски. Нисмо ми први почели да му мењамо име, али кад су други почели, што не бисмо онда и ми своју варијанту прекрстили? Да смо се и даље држали истог назива, били бисмо оптужени за великосрБску хегемонију и покушавање негирања њихових националних језика (Или, можда ти не сматраш да би то тако било протумачено?). У целом крвавом циркусу који се одигравао током деведесетих, однос наших лингвиста према том нашем језику једна је од ретких светлих тачака која је дошла са српске стране. Једино је српски језик задржао све спрскохрватске речи, а ако не све, онда већину, што се не може рећи за другу страну. Ја то тумачим њиховом потребом да изграде своје новонастало национално биће (Бошњаци, Црногорци), или невероватном жељом да само не буде исто као и Срби (Хрвати). Дакле, да поновим: нисмо ми почели да мењамо име језику, али кад су се већ други острвили на њега, остајање при старом би само донело прилику за безразложне и неосноване нападе од стране истих тих који су брже боље потрчали да му промене име. Другим речима, српски лингвисти нису имали много избора…

И не разумем твој први коментар: ако језик није наш, чији је онда? Па ваљда се слажемо око тога да се ради о истом језику, зар не?

ЕДИТ: Заправо… Ево читам већ трећи пут ово што си написао и заиста ми није јасно шта заправо желиш да кажеш. Јел један језик или четири комада? Јел један са четири дијалекта, или четири различита језика? Који је уопште твој став? И ако су четири, како то да је у року од једне деценије (што је брзина светлости кад је еволуција језика у питању), од једног језика постало четири?

И какав т је то коментар:

prosto zameni što je do juče bilo srpskohrvatski sa srpskim, i boli te štikla za komšije — ako im to smeta, e onda oni imaju problem a ne mi“)

Шта сад, да ли то значи да српски језик не сме више да користи речи које су Хрвати присвојили? Не капирам апсолутно шта желиш рећи овим коментаром…

[Belopoljanski]

Али, тај однос скуп-надскуп није упоредив са сличним односом у другим сферама, јер је управо оно што се на српском говорном подручју сматрало за важећи и употребни српскохрватски, данашњи српски. Ради се о једнакости на читавом једном сегменту.

И допуна (@Бруни): Код нас се није радило о преименовању српскохрватског, већ једноставно о узимању оног стандарда српскохрватског који су користили Срби. На пример, српскохрватски укључује и кајкавско и чакавско наречје, српски не; српскохрватски прописује равноправност београдског и загребачког стандарда, српски не итд. Понављам, бар ако сам ја то добро схватио.

За српски и хрватски се говори да су један језик због тога што су оба стандардизована на истом дијалекту, не због заједничке српскохрватске прошлости. Слично, бошњачки језик је идентичан српском ијекавском стандарду, јер Бошњаци не постоје изван простора који је уједно и српски-ијекавски, што се не може рећи за Хрвате.

Али ту треба бити поштен и рећи (не знам да ли је раније о томе било речи), да за разлику од хрватских лингвиста, бошњачки лингвисти НЕ заступају идеју да је бошњачки језик засебан и различит јужнословенски језик. Напротив, јасно и отворено кажу да се ради о истом језику, само користе своје национално право да га сами за себе уређују и не зову туђим националним именом. Отприлике имају исти став као и српски лингвисти, а који се подудара са овим новим америчким где су открили топлу воду (а која ће можда ошурити само поједине кругове у Хрватској).

[Бруни]

Па добро, нису урадили ништа друго што нису урадили други. Али, никад нису тврдили да се ради о неком новом језику, већ о стандарду који се користи на територији државе Србије. Оно што ја хоћу да кажем јесте да да ту заврзламу око језика нису почели Хрвати, не би то урадили ни наши лингвисти, а верујем ни остали. Сви бисмо и даље говорили истим, српскохрватским или хрватскосрпским језиком, и правописи би нам били идентични, наше Матице би сарађивале, другим речима, било би исто као што се ради у шпанском језику, чији речници и граматике и правописи бележе апсолутно све стандарде шпанског, где год да се говорио. Другим речима, то што се десило код нас је исто као кад би сад свака латиноамеричка земља решила да свој стандард прогласи посебним језиком. Апсолутно исто. Па бисмо имали онда аргентински, мексички, колумбијски порторикански, чилеански итд…

Мислим заиста не капирам над чим се то Ђорђе толико згражава… 

[Belopoljanski]

Оно што ја хоћу да кажем јесте да да ту заврзламу око језика нису почели Хрвати, не би то урадили ни наши лингвисти, а верујем ни остали.

У то буди убеђена. Евентуално би једино Бошњаци додали оно Б у С-Х, али можда би прошло и без тога. Дефинитивно никаквог бошњачког, а поготово црногорског језика не би ни било. Да су хрвати наставили да га зову српскохрватским и прихватају такво његово одређење у међународној јавности, овде код нас никад не би био једнострано преименован у српски.

Било би незадовољника на све 4 стране који би водили кампање против тога, али би њихов утицај био раван овим нашим антилатиничарима по штампи и душебрижницима за српство српског језика.

[Бруни]

Било би незадовољника на све 4 стране који би водили кампање против тога, али би њихов утицај био раван овим нашим антилатиничарима по штампи и душебрижницима за српство српског језика.

Svakako, kako ono kaže stara poslovica, svijetu se ne mere ugoditi. Ali, ako bi iz istog stava stale zvanične lingvističke institucije sve četiri države, tu problema ne bi bilo.

[Đorđe]

Ne razumeš nad čime se zgražavam — nad time kako nije tačno da su srpski lingvisti ispali cvećke. Jesu, ovi su iz Zagreba odmah skočili sa svojom tisućljetnom odvojenošću od srpskog, i kako nema govora o tome da se radi o istom jeziku, i kako je to komunistička represija i velikosrpska hegemonija itd., i ovi su iz Sarajeva odmah skočili sa svojim pravom na maternji jezik, i kako ne daju ni oni ono malo svoga jezika u očima i imena na dlanu, pa su onda i oni sa Cetinja skočili sa svojim šekirama i ženicama, itd. Naravno, ali nisu ni ovi iz Beograda ispali cvećke, kako si ti rekla.

Ovi iz Beograda su takođe imali svoju taktiku — da se ne zezamo. Nego šta nego su i oni uprljali ruke u svemu tome. Njihova taktika je ’samo zameni srpskohrvatski sa srpskim, sve neka ostane isto, ali da se zove našim imenom, jer je sve to ionako naše , turi ruke u džepove i pravi se Englez ’. À la Srbi svi i svuda: okej, jezik jeste jedan i zajednički, ali naš (srpski) jedan i zajednički. A to je foliranje samo takvo — ne možeš u isto vreme tvrditi kako je to jedan zajednički jezik i kako je to jedan srpski jezik. Možeš, ali to je jednako folirantski kao što rade drugi i nisi nikakva cvećka.

A kada se uporede takva stanja i stavovi u nacionalnim filologijama na svim četirma stranama sa politikama koje su u odgovarajuće vreme bile aktualne u svakoj od četiriju nacija, jasno se vidi i preklapanje ideologija (u Hrvatskoj stav kako je hrvatski jezik sasvim poseban sa politikom koja je tražila nezavisnost Hrvatske od Jugoslavije; kod Bošnjaka stav kako i oni imaju svoj jezik i pravo na svoj jezik sa politikom koja je tražila politička i nacionalna prava za Bošnjake; kod Crnogoraca novi jezik s novom državom i nezavisnošću; ali i kod Srba — stav kako je jezik „jedan isti, ali se zove srpski“ sa politikom koju je u isto to vreme vodio i Milošević [„mi moramo sačuvati — kao bajagi — ’Jugoslaviju’ gde god Srbi u njoj žive“] i koju su kreirali Ćosić [„došlo je konačno vreme da Srbin u svojoj zemlji sme otvoreno da kaže kako je Srbin“] i ostali prvaci srpskog neoromantizma osamdesetih i devedesetih [„gde god su srpske kosti, gde god je srpska kuća…“]. )

[Бруни]

Ali, Đorđe, pa ja tebe stvarno ne razumem. Pa šta je trebalo da urade, da poizbacuju sve iz jezika što liči na hrvaštinu i da time stave znak jednakosti između sebe i hrvatskih domobrana? Pa ti bi onda bio sad proglašen za stranca, sudeći po vokabularu koji koristiš . Ja mislim da je baš dobro to što su zadržali dosta toga iz shj. Mislim i dalje ne kapiram šta tu nije dobro i šta je loše. S druge strane, kao što je BP rekao već, za srpski je uzet standard koji se govori u Srbiji, tako da nije baš da su samo promenili ime… Zašto to misliš? Može li neki konkretan primer?

došlo je konačno vreme da Srbin u svojoj zemlji sme otvoreno da kaže kako je Srbin

A za ovo, ja ću ti reći. Znaš i sam šta sam i kako razmišljam, tako da nema potrebe da ti se objašnjavam, ali, mogu ti reći, mene je bogami dosta koštalo da prevalim preko usana da sam Srpkinja, da dolazim iz Srbije i to ne u neka ranija vremena, nego bogami kao matora. Kad sam stigla u Španiju, trebalo mi je bogami dosta vremena da prestanem da govorim da sam iz Jugoslavije nego da sam iz Srbije. U ona ranija vremena, dok sam još bila dete, pamtim taj nelagodni osećaj krivice pri samom ominjanju sropskog bez hrvatskog, i Srbije bez ostalih republika. Kao kroz maglu, sećam se da je nekako svima bilo lakše reći koje su nacionalnosti nego Srbima.  Taj osećaj nelagnosti neću nikad zaboraviti iako sam bila veoma mala — možda ni osnovnu nisam završila. Prosto mi je bilo tako usađeno od malena: nije lepo turati na nos drugima da si Srbin, jer se to odmah može smatrati srpskim nacionalizmom, naturanjem srpstva i slične budalaštine. Ti si mlad, Đole, ti si ovu državu video u neko sasvim drugo vreme (i to vrlo nesrećno), i ja razumem zašto razmišljaš tako kako razmišljaš, ali ipak, iako si za dosta toga u pravu, nije baš sve tako kako ti se čini…

[Belopoljanski]

Ајој, Ђорђе, Бога му…

Да се сви сад колективно поспемо пепелом, приговорио би како то не радимо искрено…

[Đorđe]

Može li neki konkretan primer?

Na primer, skoro je objavljen u Beogradu zbornik gramatika suvremenih južnoslovenskih jezika, jedno jako pregledno, stručno i moderno lingvističko štivo čiji su autori priznati i vrhunski stručnjaci u svojim oblastima, i koje ima za cilj predstaviti u jednome gramatički opis cele južnoslovenske jezičke oblasti. I evo koji su jezici predstavljeni kao južnoslovenski jezici u toj knjižici: makedonski, bugarski, slovenački i — srpski. To su svi južnoslovenski jezici. Čitav onaj jezik između slovenačkog i makedonskog zove se jednostavno — srpski.

Po meni to, jednostavno, nije opravdano. Ne mora se nitko posipati pepelom, ali bogamu neka se ima makar malo osnovnog akademskog dostojanstva i neka se stvari imenuju onako kako treba da se imenuju, a ne onako kako se babi snilo i onako „kako se to zove u mom selu“.

Šta da je to matematika? I ako pi iznosi 3,14 — kakav bih onda ja bio matematičar kada bih sad u nekom radu, koji pretenduje na akademsku ozbiljnost, vrednost broja pi, onako, malo zaokruženo, malo nehajno, malo po svom ćeifu, računao kao 3,15? I da kažem: „Ma hajde, pobogu ste, pa to je smešnih 0,01 razlike, a uostalom to nije toliko ni bitno za suštinu moga rada, koja je nešto drugo, a broj pi se u svemu tome samo usputno pominje“. Pa svejedno, bio bih loš matematičar i bilo bi suludo da sebi dopustim takvu grešku, nehajnost ili neki lični ćeif. Zna se koliko iznosi pi, i toliko iznosi i tačka. I ako taj princip važi u svim naukama, zašto ne bi važio i u lingvistici? Valjda je i ona nekakva nauka, barem još uvek.

Dakle, ako je jezik Bošnjaka, Hrvata, Crnogoraca i Srba jedan jezik — pa imaj malo osnovne akademske kulture, te ako govoriš o njemu ucelo, zovi ga onda i imenom koje mu pristaje takvom ucelom. Ne mora to biti, ako baš nećeš, ime ’srpskohrvatski’ ili ’hrvatskosrpski’, može biti i ’srednjojužnoslovenski’, i ’novoštokavski književni jezik’, i bilo koji drugi termin od onih koji i figuriraju u ozbiljnoj lingvističkoj literaturi. Ali ne može biti samo srpski, samo hrvatski, samo bosanski ili što drugo, jer ti termini već imaju vrlo ustaljena i vrlo određena značenja vrlo konkretnih, posebnih varijanata toga jezika, za koje se tačno zna dokle se prostiru i samo koji određeni deo toga dijasistema obuhvaćaju. Na šta liči to sve tako zaokružiti na „srpski“, pa ajde bogati kô da je i bitno za par nekih decimala?

Eto, toliko je prosto. Tome jedino zameram.

A mi imamo lingviste — i to ne one kalibra Miloša Kovačevića i kompanije, nego i one ozbiljnije, priznatije i uvaženije — koji se tako olahko prave ludi i namerno mešaju termine, tj. za njih je srpskohrvatski=srpski, pa kud puklo da puklo. A to je dokraja neozbiljno, i o tome vam govorim. Ne morate se kolektivno posipati pepelom, ali imajte uvek obzira prema sebi i drugima, bre. Posle vam je neko drugi kriv što „ne smete ni u svojoj zemlji slobodno da kažete da ste Srbi“. Pa tako, na takav način, i ne smete. Jer tih „par nekih decimala“ nekoga mogu koštati života, i već su hiljade ljudi koštale, zar ne? Okej, razumem — za vas je to verovatno nebitno, jer vaš jezik jeste srpski, i to 0,01 vama ne znači ništa. Ali vidite, ima kome znači. Kultura jednoga društva ne ogleda se u tome kako se ono odnosi prema sebi i svojima, nego u tome kako se ono odnosi prema drugome i drugima.

[Бруни]

Ok, to nije lepo, ali jedna knjiga ne znači proleće!  Ja i dalje čvrsto verujem u ono što sam rekla, i ne verujem da srpski lingvisti apriori smatraju da svi od Slovenije do Makedonije govore — srpskim jezikom, nego srpskohrvatskim.

A ko su autori te knjige?

[Đorđe]

Pazi, i ja verujem kako su većina njih vrlo svesni toga da to nije samo srpski jezik, već je nešto više, ukupnije, i kako to oni dobro znaju i ne poriču uopšte, ali vidim kako ih to ne sprečava da taj jezik svejedno olahko nazovu prosto ’srpskim’. Tim gore. Takva nemarnost nije dopustiva. Jer nije to samo jedna knjiga — to je cela srpska lingvistika od devedesetih naovamo (samo su zamenili ’srpskohrvatski’ sa ’srpski’ — to je, kako rekoh, bio njihov odgovor na dešavanja oko raspada i razdvajanja države i jezika).

Poglavlje o srpskom jeziku u toj knjizi napisao je profesor Predrag Piper. On je ipak manje-više neko ime u srpskoj lingvistici, nije neki Miloš Kovačević sa univerzitetâ u Kragujevcu, Kosovskoj Mitrovici i Istočnom Sarajevu. Piper je i glavni urednik toga zbornika. A poglavlje o makedonskom jeziku, recimo, napisala je Zuzana Topolinjska, koja je još veće ime u svetskoj balkanistici. I uza sve to, ti ’ladno čitaš o suvremenim južnoslovenskim jezicima kao o slovenačkom, bugarskom, makedonskom i srpskom jeziku. Je l’ to izgleda kao ozbiljno i elementarno akademsko ophođenje? Meni to izgleda kao da mali Perica ìz Tuzlē odgovara na času jezika u petom razredu osnovne škole, pa ga nastavnik pita: „Hajde, Perice, reci mi koji su to južnoslovenski jezici“, a on kô iz topa: „Naš i ruski!“. [roll]

Tu je problem u principu. Ako broj pi iznosi 3,14 — pa nemoj ga nehajno zaokruživati na 3,15. Zna se koliko iznosi pi. I zna se šta znači termin ’srpski jezik’ — pa koristi ga onda u tom značenju koje mu pripada. Razumemo svi mi to da kada Piper piše ’srpski jezik’, on u stvari misli na srpskohrvatski, samo ga imenuje svojim nacionalnim terminom, jednim od nacionalnih termina, pa kô veli — svejedno je rekli srpski ili hrvatski ili bosanski, mislimo na isto. Ali ne treba to tako da se podrazumeva, pobogu. Kao kad bi matematičar pisao da je pi = 3,15, a od nas tražio da podrazumevamo kako je to, u stvari, 3,14, samo njemu digitron malo preskače za par decimala. Pa bitan je i taj par decimala. Možda Piperu nije, ali nekome drugom jeste. Ako je išta osnovna, elementarna osobina nauke i naučnoga rada, onda je to objektivnost i preciznost. Pa onda budi precizan, zar je to teško?

[Бруни]

Pa dobro, to je dakle stav/nemarnost samo jednog jedinog srpskog lingiviste. Ja sam mislila da je bilo vise autora, i da su medju njima imena koja su poznata i nama obicnim smrtnicima (ne samo vama, lingvistima i srbistima). Sve si u pravu sto kazes, ali kao sto rekoh, jedna lasta ne cini prolece, pa ni taj jedan Piper ne predstavlja generalni stav srpskih lingvista. Ako se ja dobro secam, mislim da Klajn i ostali cije sam clanke citala u Jeziku danas vrlo paze pri definisanju i imenovanju kad je jezik u pitanju…

[Зоран Ђорђевић]

Шта у истом случају раде Американци са  језиком којим говоре? Или Аустријанци?